Povodom obeležavanja Evropskog dana advokata, analiziramo izuzetno važnu konvenciju za advokate širom sveta. Komitet ministara Saveta Evrope je ove godine usvojio novi sporazum čiji je cilj zaštita advokata i njihove profesije. Zvanično Konvencija za zaštitu profesije advokata – poznata i kao „Luksemburška konvencija“ – predstavlja prvi međunarodni sporazum posvećen zaštiti advokata, donesen u vreme kada se sve više vrše napadi i uznemiravanja advokata širom sveta. Ova veoma važna konvencija usvojena je 12. marta 2025. godine, a potom je otvorena za potpisivanje 13. maja 2025. godine, tokom sastanka ministara spoljnih poslova Evrope u Luksemburgu. Ova inicijativa odražava sve širi konsenzus da advokati igraju ključnu ulogu u očuvanju vladavine prava i obezbeđivanju pristupa pravdi, te da stoga zahtevaju eksplicitne garancije bezbednosti i nezavisnosti kako bi obavljali svoju ulogu.
Neformalni naziv odaje počast liderstvu Luksemburga – luksemburška vlada je zaštitu advokata postavila kao prioritet tokom svog predsedavanja Savetom Evrope, što je kulminiralo potpisivanjem ugovora u Luksemburgu. Sedamnaest zemalja (uključujući Francusku, Irsku, Italiju i Veliku Britaniju) odmah je potpisalo ugovor u maju 2025. godine, čime je pokazana široka politička podrška. Do oktobra ove godine, broj potpisnica je uvećan na 19 država. Posebno je značajno što je konvencija otvorena za svaku zemlju koja želi da se pridruži, što ukazuje na njen globalni značaj. Međutim, ovaj sporazum će stupiti na snagu tek kada ga ratifikuje najmanje osam zemalja (uključujući šest članica Saveta Evrope), što je proces koji je još uvek u toku, jer potpisnice preduzimaju interne postupke odobravanja. Nekoliko zemalja je započelo ratifikaciju i usklađivanje svojih domaćih zakona sa zahtevima konvencije.
Napadi na advokate sve su učestaliji u mnogim zemljama, što podriva vladavinu prava. Advokati širom sveta suočavaju se sa pretnjama, uznemiravanjem, opstrukcijama, pa čak i nasiljem, samo zbog toga što zastupaju svoje klijente ili brane ljudska prava. Ovaj zabrinjavajući trend nije ograničen samo na autokratije ili ratom pogođene regione – on se proširio i unutar same Evrope. Na primer, holandski branilac Derk Wiersum je 2019. godine ubijen od strane organizovane kriminalne grupe kao odmazda za svoj rad. U nekim državama, političari su otvoreno demonizovali advokate (nazivajući ih „aktivistima“ ili „troublemaker-ima“) zbog toga što su zastupali nepopularne klijente, što je dovodilo do stvarnih rizika i napada. Čak i tamo gde nije došlo do fizičkog nasilja, postoje izveštaji o zloupotrebama disciplinskih postupaka, nadzora ili birokratskih prepreka kako bi se advokati zastrašili ili omeli u svom radu. Ovi obrasci pokazuju da nezavisnost i sigurnost advokata više ne mogu biti uzeti zdravo za gotovo, čak ni u demokratskim društvima.
Do sada su međunarodne zaštite za advokate postojale samo u formama „mekog prava“, u vidu neobavezujućih smernica kao što su Osnovni principi UN o ulozi advokata (1990) i Preporuka Saveta Evrope R(2000)21 o slobodi obavljanja advokatske profesije. Ti instrumenti su postavili važne standarde, ali nisu imali zakonsku snagu. Zbog toga su pozivi za kreiranje obavezujuće konvencije postajali sve češći – što je postao zahtev koji su podržale organizacije kao što su Savet advokatskih komora i pravnih udruženja Evrope (CCBE) i Advokati za advokate (L4L). CCBE je prvi put predložio konvenciju 2017. godine, naglašavajući da su preporuke postale nedovoljne u svetlu eskalirajućeg pritiska na advokate. Nakon godina zastupanja i stručnog rada, Savet Evrope je usvojio ovu konvenciju, prepoznajući da je zaštita onih koji „brane branioce“ od izuzetne važnosti za očuvanje ljudskih prava i vladavine prava.
Nova konvencija pretvara prethodne aspirativne principe u zakonske obaveze koje se moraju poštovati. Obuhvata i pojedinačne advokate i njihove profesionalne organizacije (advokatske komore i pravna udruženja), sa ciljem da garantuje da advokati mogu obavljati svoje dužnosti slobodno, nezavisno i bezbedno. Neke od ključnih zaštita koje su sadržane u ovom sporazumu uključuju:
Nezavisne advokatske komore: Države moraju obezbediti da advokatske komore budu samostalne i zaštićene od bilo kakvog političkog ili drugog spoljnog uticaja. Profesionalna tela advokata treba da funkcionišu nezavisno i brane interese profesije bez državne kontrole.
Sloboda obavljanja profesije i pristup profesiji: Ulazak u pravnu profesiju mora biti fer i nediskriminatoran. Odluke o licenciranju ili prijemu u profesiju treba da se baziraju na objektivnim kriterijumima i budu podložne nezavisnoj sudskoj reviziji, čime se sprečava proizvoljno uskraćivanje prava na rad.
Profesionalna prava i poverljivost klijenata: Advokati moraju imati garantovana osnovna funkcionalna prava neophodna za svoj rad, uključujući poverljivost komunikacije sa klijentima, pristup klijentima (uključujući one koji su u pritvoru), pristup predmetima/činjenicama i mogućnost efikasnog učešća u postupcima. Bilo kakvo ometanje ovih prava – kao što je nezakoniti nadzor, uskraćivanje pristupa ili oduzimanje materijala – je zabranjeno.
Sloboda izražavanja advokata: Konvencija potvrđuje pravo advokata na slobodu izražavanja, uključujući pravo da kritikuju i zalažu se za reforme zakona, ljudska prava i pravdu u skladu sa svojom profesionalnom ulogom. Advokati ne bi smeli biti sankcionisani ili proganjani zbog izjava koje su dali u dobroj veri dok brane klijente ili govore o pitanjima pravde.
Pravedni i nezavisni disciplinski postupci: Disciplinske mere protiv advokata (na primer, suspenzija ili oduzimanje licence) moraju biti tretirane od strane nezavisnih tela i sprovoditi se u skladu sa propisanim procedurama. Konvencija se protivi zloupotrebama disciplinskih mera koje bi mogle biti usmerene na kažnjavanje ili ućutkivanje advokata.
Zaštita od pretnji i napada: Države su obavezane da preduzmu mere da spreče i reše svaki oblik uznemiravanja, zastrašivanja ili nasilja prema advokatima. Organi vlasti ne samo da moraju izbegavati takvu vrstu uticaja, već i aktivno štititi advokate od napada od strane trećih strana. Ukoliko advokat bude napadnut, pod pretnjom ili nepošteno ometen u svom radu, država mora sprovesti efikasnu istragu i odgovarajuće procesuirati počinioce.
Ove odredbe u celini jačaju princip da advokati treba da obavljaju svoje dužnosti bez straha od odmazde ili opstrukcija. Kodifikovanjem ovih garancija u obavezujući sporazum, konvencija pruža advokatima dodatni sloj zaštite iznad postojećih ljudskih prava. Mnoga od prava definisanih ovom konvencijom (kao što su sloboda izražavanja i garantovanje pravičnog suđenja) mogu se sprovoditi putem Evropskog suda za ljudska prava ako dođe do njihovog kršenja. U suštini, Luksemburška konvencija „pretvara najbolje prakse u striktno pravo“, stvarajući jasne obaveze za vlade da podrže i štite pravnu profesiju.
Kako bi se osiguralo da konvencija ne ostane samo skup apstraktnih reči, uspostavljen je okvir za nadzor i sprovođenje. Novi ekspertski organ – Grupa eksperata za zaštitu advokata (poznata kao GRAVO) – biće zadužen za nadzor nad sprovođenjem sporazuma od strane država. Ovaj panel nezavisnih stručnjaka vršiće periodične preglede zakona i praksi svake države potpisnice, sprovoditi posete tim zemljama i pokretati hitne istrage u slučajevima ozbiljnih povreda. Pored GRAVO-a, biće formiran i Komitet potpisnica (koji čine predstavnici zemalja koje su se pridružile konvenciji), koji će obezbediti politički forum za nadzor i kontrolu. Ovi mehanizmi podsećaju na one koji postoje u okviru drugih značajnih ljudskopravačkih ugovora Saveta Evrope, pružajući odgovornost i forum za rešavanje pitanja usklađenosti.
Usvajanje Luksemburške konvencije doživljeno je kao istorijski korak za pravnu profesiju i vladavinu prava. Po prvi put, vlade su kolektivno potvrđivanjem ovog obavezujućeg ugovora izrazile stav da je zaštita advokata ključna za zaštitu prava građana. Ova poruka ima snažan značaj: nezavisna pravna profesija nije privilegija advokata, već zaštita za društvo. Kada advokati mogu slobodno zastupati svoje klijente bez straha od zastrašivanja, pristup pravdi se unapređuje za sve. Kako je predsednik CCBE-a, Thierry Wickers, sažeto rekao: „Ova konvencija nije samo o zaštiti advokata; ona je o očuvanju temelja vladavine prava“. Javna poverenja u pravdu raste kada ljudi vide da advokati mogu da preuzmu slučajeve – čak i protiv moćnih interesa – bez straha. S druge strane, napadi na advokate podrivaju prava na pravično suđenje i podstiču impunitet za zlostavljanje.
Podizanjem zaštite advokata na međunarodni nivo, konvencija takođe predstavlja novi alat za zagovaranje. Advokatske komore i civilno društvo mogu pozivati na standarde ove konvencije kako bi tražili reforme u svojim zemljama. Advokati koji su ugroženi sada imaju jasniji osnov da traže postupanje države ili međunarodnu podršku. U zemljama u kojima su advokati proganjani, konvencija pruža dodatni sloj legitimiteta za njihov slučaj i mogućnost međunarodnog pritiska na zadužene vlade. Štaviše, nadzor GRAVO-a znači da nijedna država neće moći potpisati ugovor a da se ne suoči sa ispitivanjem svog tretmana pravnih stručnjaka. Ovaj pritisak među državama može podstaći poboljšanja u zakonodavstvu koje reguliše obavljanje pravne profesije – kao što su jačanje poverljivosti odnosa advokat-klijent, reforma postupaka za prijem u advokaturu ili revizija disciplinskih sistema kako bi se obezbedila nezavisnost.
Na kraju, Luksemburška konvencija postavlja globalni presedan. Otvorena je za pristupanje i zemljama izvan Evrope, a njen osnovni princip – da advokati, kao i sudije i novinari, zaslužuju posebnu zaštitu zbog njihove ključne uloge u društvu – mogao bi da inspiriše slične inicijative u drugim regijama. Trenutno, konvencija je na putu da postane zlatni standard u ovoj oblasti. Njeno postojanje samo po sebi odražava priznanje da vladavina prava ne može biti očuvana ako su zaštitnici pravde napadani. U budućnosti, široka ratifikacija i verna implementacija ovog ugovora biće ključni faktori za njegov uspeh. Ako bude uspešna, ona će ojačati demokratije obezbeđujući da oni koji se bore za pravdu mogu to da rade bez straha. Ukratko, Luksemburška konvencija predstavlja hrabar korak u „odbrani branilaca“, što na kraju koristi svima koji zavise od pravnog sistema.
Zaključak
Nova konvencija Saveta Evrope o zaštiti advokata predstavlja monumentalni razvoj u oblasti ljudskih prava i pravne zajednice. Ona adresira prazninu u međunarodnom pravu i odgovara na hitnu stvarnost sa kojom se advokati suočavaju u mnogim zemljama. Formalnim obavezivanjem država da poštuju i štite nezavisnost advokata, Luksemburška konvencija ojačava infrastrukturu vladavine prava od temelja pa do vrha. Kako države budu ratifikovale i implementirale ovaj ugovor, možemo očekivati jače garancije da advokati – bilo da se bore protiv korupcije, brane političke zatvorenike ili jednostavno savetuju obične građane – mogu obavljati svoje dužnosti bez zastrašivanja. To će, zauzvrat, unaprediti pristup pravdi građanima i poverenje u pravne sisteme. Put konvencije je tek počeo (još uvek čeka potrebnu ratifikaciju da stupi na snagu), ali samo njeno usvajanje predstavlja svetionik nade. Ona označava da Evropa, a nadajmo se i svet, prepoznaje da je zaštita onih koji štite naša prava nešto što je neprihvatljivo za pregovaranje. Luksemburška konvencija je obećanje da nijedan advokat ne bi trebalo da se suoči sa progonstvom zbog obavljanja svog posla, a to obećanje, kada bude ispunjeno, koristiće svima nama.
PDF verziju Konvencije možete preuzeti ovde.
