Mišljenje od 23. aprila 2026. godine koje je u predmetu C-683/24 Spielerschutz Sigma dao generalni pravobranilac Suda pravde Evropske unije Emiliou najnovije je izjašnjenje u dugotrajnom pravnom sporu pred Sudom pravde EU koji se odnosi na maltešku industriju igara na sreću. Samo nedelju dana ranije, 16. aprila 2026. godine, Sud je potvrdio da države članice mogu zabraniti određene usluge onlajn igara na sreću koje su odobrene u drugoj državi članici. U januaru 2026. godine Sud je utvrdio da se potrošač može pozvati na pravo sopstvene države prilikom podnošenja tužbe iz delikta protiv direktora stranog priređivača onlajn igara na sreću koji ne poseduje potrebnu dozvolu za to tržište.
Ovo novo mišljenje nije obavezujuće za Sud pravde, koji tek treba da donese presudu. Međutim, obrazloženje generalnog pravobranioca Emilioua danas predstavlja važan pokazatelj pravca u kojem bi se stvar mogla kretati, dok malteška društva iz sektora igara na sreću s neizvesnošću iščekuju konačan ishod u pogledu svoje eventualne odgovornosti za gubitke koje su na njihovim platformama pretrpeli igrači sa prebivalištem u državama članicama EU sa restriktivnijim nacionalnim propisima o igrama na sreću, pre svega u Austriji i Nemačkoj.
U svom mišljenju, generalni pravobranilac Emiliou se namerno i izričito bavio pitanjem da li je član 56A malteškog Zakona o igrama na sreću u skladu sa pravom EU — zauzimajući stav da nije — iako je prethodno zaključio da je zahtev za odlučivanje o prethodnom pitanju koji je bio pred njim nedopušten.
Od početka 2000-ih godina Malta je preduzela niz koraka kako bi se pozicionirala kao privlačno središte za industriju igara na sreću: osnovala je regulatorno telo za igre na sreću 2001. godine i usvojila propise kojima je postala prva država članica EU koja je ponudila poseban regulatorni okvir za onlajn igre na sreću. To je privuklo veliki broj društava iz ovog sektora da se registruju i posluju na Malti, tako da ovaj sektor danas čini približno jednu osminu malteškog BDP-a.
Mnogi priređivači sa malteškom licencom upravljali su centralizovanim platformama sa Malte, a zatim su se obraćali igračima u drugim državama EU preko lokalizovanih internet stranica — domena .com, verzija prilagođenih jeziku i valuti — ne posedujući uvek nacionalnu licencu u svakoj od tih država. U praktičnom smislu, malteška licenca je operatorima, čini se, obezbeđivala regulatorni kredibilitet, pristup bankarskim i platnim uslugama, kao i pravni osnov u EU sa kojeg su mogli da pružaju usluge u više država članica, često sve dok te države ne bi počele da sprovode strože lokalne režime licenciranja ili mere blokiranja.
Međutim, ovaj model je na kraju doveo do značajnih sukoba: tužbe potrošača i postupci izvršenja u državama poput Austrije i Nemačke bili su usmereni protiv priređivača sa malteškom licencom koji su se tom licencom služili kako bi na daljinu pristupili tim tržištima, što je dovelo do talasa parnica. Nemački i austrijski zahtevi protiv društava iz sektora igara na sreću sa sedištem na Malti zasnivaju se na nastojanju igrača da povrate izgubljena sredstva, uz tvrdnju da su priređivači sa malteškom licencom poslovali nezakonito prema nemačkom i austrijskom pravu, zbog čega su njihovi ugovori ništavi, a uplaćeni iznosi podložni povraćaju.
To je potom dovelo do kontroverze u vezi sa članom 56A, koji je u junu 2023. godine unet u malteški Zakon o igrama na sreću. Član 56A predstavlja spornu maltešku odredbu poznatu kao „štit za igre na sreću”: njome se malteškim sudovima nalaže, kao pitanje javnog poretka, da blokiraju određene strane tužbe i presude protiv priređivača igara na sreću licenciranih na Malti kada ti postupci dovode u pitanje zakonitost usluga pruženih na osnovu licence Malteške uprave za igre na sreću. Ključno pitanje jeste da li je ta odredba u skladu sa pravilima EU o priznanju i izvršenju sudskih odluka utvrđenim Uredbom (EU) br. 1215/2012, poznatom kao Uredba Brisel I bis.
Činjenice koje su dovele do zahteva za prethodnu odluku u predmetu C-683/24 same po sebi su opominjuće, naročito za pripadnike pravne profesije. Zahtev je Sudu u Luksemburgu uputio Handelsgericht Wien, odnosno Trgovinski sud u Beču. Spielerschutz Sigma, tužilac u nacionalnom postupku, jeste finansijer parničnih postupaka koji je finansirao tužbe koje su igrači sa prebivalištem u Austriji podnosili protiv priređivača sa malteškim licencama za igre na sreću, a koji su pružali usluge onlajn igara na sreću u Austriji bez dozvole propisane austrijskim pravom.
Nakon unošenja člana 56A u malteški Zakon o igrama na sreću, Spielerschutz Sigma se obratio advokatskoj kancelariji radi pribavljanja pravnog mišljenja. Advokatska kancelarija je zauzela stav da je malteška odredba protivna pravu EU i smatrala da je nezamislivo da bi je malteški sudovi mogli primeniti. Međutim, jedan malteški sud je potom zaista odbio da prizna stranu presudu postupajući u skladu sa članom 56A, naročito tako što je odbio da izda naloge za zaplenu potraživanja protiv društava iz sektora igara na sreću u vezi sa zahtevima koji potpadaju pod domašaj navedene odredbe.
Spielerschutz Sigma je zatim pred Trgovinskim sudom u Beču podneo tužbu protiv advokatske kancelarije, zahtevajući povraćaj naknada koje je platio za ono što je smatrao lošim pravnim savetom. Od bečkog suda je zatražio da utvrdi odgovornost advokatske kancelarije za sve buduće gubitke koji proisteknu iz sudskih postupaka u vezi sa ovim predmetima.
Sud koji je uputio zahtev pitao je da li je malteška odredba u skladu sa pravilima EU o priznanju i izvršenju sudskih odluka utvrđenim Uredbom (EU) br. 1215/2012. Generalni pravobranilac Emiliou zaključio je da je zahtev austrijskog suda nedopušten, budući da pitanja koja je taj sud uputio Sudu pravde EU zapravo nisu bila neophodna za rešavanje domaćeg spora. Prema mišljenju generalnog pravobranioca, pitanje o kojem je trebalo odlučiti u nacionalnom postupku bilo je da li je procena advokatske kancelarije bila savesna i pažljiva u trenutku kada je data.
Ipak, generalni pravobranilac Emiliou je odvojio vreme da razmotri pitanje koje je uputio austrijski sud, za slučaj da Sud pravde ipak utvrdi da je zahtev za prethodnu odluku dopušten, a, pretpostavlja se, i zato što je jasno da je pitanje usklađenosti člana 56A sa pravom EU ključno pitanje u središtu šireg spora.
Prema članu 36 stav 1 Uredbe Brisel I bis, „sudska odluka donesena u jednoj državi članici priznaje se u drugim državama članicama bez potrebe za sprovođenjem posebnog postupka”. Obaveza izvršenja propisana je članom 39 te uredbe.
Međutim, u posebnim okolnostima države članice ponekad mogu zakonito odbiti da priznaju strane sudske odluke. Član 45 stav 1 Uredbe predviđa da će se „priznanje sudske odluke odbiti […] ako je takvo priznanje očigledno protivno javnom poretku države članice kojoj je zahtev upućen”.
Malteška vlada je nastojala da se pozove na ovo odstupanje. Tvrdila je da strani restitucioni zahtevi predstavljaju zloupotrebu slobode primanja usluga garantovane članom 56 UFEU i da se zasnivaju na nacionalnim propisima o igrama na sreću koji su, prema njenom viđenju, „neopravdano restriktivni” u smislu te odredbe. Priznanje ili izvršenje takvih presuda na Malti bi, prema tome, podrazumevalo očiglednu povredu člana 56 UFEU, koji je deo malteškog „javnog poretka”.
Generalni pravobranilac je ukazao na to da je, u načelu, na svakoj državi članici da odredi sadržinu svog „javnog poretka”, ali da to diskreciono ovlašćenje nije neograničeno. Kao odstupanje od opštih pravila o priznanju i izvršenju propisanih članovima 36 i 39 Uredbe Brisel I bis, član 45 stav 1 tačka a mora se tumačiti „usko”, a pozivanje na klauzulu „javnog poretka” dopušteno je „samo u izuzetnim slučajevima”, kako se ne bi ugrozio cilj slobodnog kretanja sudskih odluka kojem taj instrument teži.
Generalni pravobranilac je zaključio da član 56A malteškog Zakona o igrama na sreću očigledno prekoračuje te granice, a takođe je ponovio načelo prema kojem sudovi jedne države članice ne mogu odbiti priznanje ili izvršenje presude donete u drugoj državi članici pozivajući se na klauzulu „javnog poretka” samo zato što smatraju da je u toj presudi pogrešno primenjeno pravo EU, uključujući član 56 UFEU.[1]
Prema njegovom mišljenju, malteški zakonodavac „nije mogao legitimno da postupi, apstraktno i opšte, kao što to čini član 56A, polazeći od pretpostavke da je svaka presuda u građanskim i privrednim stvarima kojom se usluge koje pruža priređivač sa malteškom licencom tretiraju kao nezakonite u nekoj državi članici problematična, iako su te usluge zakonite prema malteškom pravu”.[2]
Generalni pravobranilac je naglasio da države članice uživaju široko diskreciono ovlašćenje da, u okviru svog prava, uređuju usluge igara na sreću koje se pružaju na njihovoj teritoriji.[3] Na oblast onlajn igara na sreću ne primenjuje se načelo „zemlje porekla”. U odsustvu harmonizacije prava EU u ovoj oblasti, države članice nisu dužne da priznaju licence za igre na sreću koje su izdale druge države članice.[4]
Najzad, generalni pravobranilac je ukazao na to da činjenica da izvršenje određenih stranih presuda može izazvati ozbiljne ekonomske posledice po nacionalnog priređivača, privrednu granu ili čak državu članicu kojoj je zahtev upućen ne opravdava pozivanje na klauzulu „javnog poretka” iz člana 45 stav 1 tačka a Uredbe Brisel I bis.[5]
Iz svih ovih razloga, generalni pravobranilac je zaključio da odstupanje predviđeno članom 45 stav 1 tačka a i članom 46 ne može opravdati malteški član 56A.
Presuda Suda pravde u ovom predmetu biće iščekivana s velikom pažnjom. Verovatno će biti doneta pre kraja 2026. godine ili početkom 2027. godine. Ako se Sud saglasi sa generalnim pravobraniocem Emiliouom da je zahtev za prethodnu odluku nedopušten, neće morati da odlučuje o pitanju da li je član 56A u skladu sa pravom EU. Time bi malteška industrija igara na sreću — kao i malteška vlada — dobile još nešto vremena.
Međutim, malo je verovatno da će se priča tu završiti.
Očekuju se nova dešavanja pred malteškim sudovima, uključujući Građanski sud i Apelacioni sud u njegovoj višoj nadležnosti, budući da se situacija i dalje razvija, a sudovi razmatraju zahteve za upućivanje novih prethodnih pitanja Sudu pravde Evropske unije u pogledu primene izuzetka javnog poretka na izvršenje presuda donetih u drugim državama članicama EU.
Osim toga, čini se da je Evropska komisija spremna da ovo pitanje ponovo odlučno iznese pred Sud ukoliko Sud ne reši pitanje u predmetu C-683/24, a Malta ne ukine član 56A.
Komisija je u junu 2025. godine pokrenula postupak zbog povrede prava EU protiv Malte upravo po ovom osnovu. Malta je odgovorila, nastojeći da opravda svoje postupanje. Čini se da Komisija u ovom trenutku čeka presudu Suda u predmetu C-683/24. Ako Sud tada ne razreši pitanje, a Komisija ostane neubeđena pokušajima Malte da opravda član 56A, Komisija može izdati obrazloženo mišljenje protiv Malte — oslanjajući se, između ostalog, na mišljenje generalnog pravobranioca Emilioua iz aprila 2026. godine. Ako Malta i nakon toga odbije da ukine član 56A i nastavi da krši pravo EU, Komisija će morati da izvede ovu ostrvsku državu pred Sud u Luksemburgu.
Oko 90 do 95 odsto postupaka zbog povrede prava EU protiv država članica reši se pre nego što dospeju pred Sud. Međutim, ako vreme bude išlo u prilog njenoj industriji igara na sreću i njenoj ekonomiji, malteška vlada bi mogla odlučiti da vodi spor do kraja. U tom scenariju, konačna presuda mogla bi uslediti tek za dve do četiri godine.
—
[1] C-681/13, EU:C:2015:471, tačka 49: „Zatim treba podsetiti da sud države u kojoj se traži priznanje ne može, a da ne dovede u pitanje cilj Uredbe br. 44/2001, odbiti priznanje presude donete u drugoj državi članici samo zato što smatra da je u toj presudi pogrešno primenjeno nacionalno pravo ili pravo EU. Naprotiv, treba smatrati da u takvim slučajevima sistem pravnih lekova uspostavljen u svakoj državi članici, zajedno sa postupkom prethodnog odlučivanja predviđenim članom 267 UFEU, pruža dovoljnu garanciju pojedincima — videti u tom smislu presudu u predmetu Apostolides, C-420/07, EU:C:2009:271, tačka 60 i tamo navedenu sudsku praksu.”
[2] Mišljenje generalnog pravobranioca Emilioua, predmet C-683/24, tačka 97.
[3] Schindler, C-275/92, EU:C:1994:119, tačke 60 i 61.
[4] Mišljenje generalnog pravobranioca Emilioua, predmet C-683/24, tačka 100.
[5] flyLAL-Lithuanian Airlines, predmet C-302/13, tačke 56 do 58.
