13 јан, 2020

Arbitražno rešavanje sporova – ozbiljna konkurencija državnom sudovanju?

  1. Definisanje arbitraže

Ne postoji opšteprihvaćena definicija arbitraže kao načina rešavanja sporova. Postojali su pokušaji da se ona definiše, ali su oni ostali bezuspešni jer se njene brojne karakteristike ne mogu obuhvatiti jednom definicijom, a ispunjenje cilja je naročito otežano time što, pored domaće, postoji i međunarodna arbitraža.

Za početak, da bi se shvatila suština arbitraže, treba istaći da je to alternativan način rešavanja sporova, dakle, bez obraćanja redovnim sudovima. Lica između kojih postoji spor, mogu se obratiti sudu i pokrenuti parnični postupak. Alternativno, rešavanje nastalog spora mogu da povere arbitraži. Takođe, arbitražno rešavanje nije rezervisano samo za sporove u sferi privatnog prava, već se u ulozi tužioca ili tuženog može naći i država.

  • Kako dolazi do toga da se rešavanje jednog spora poverava nekom pojedincu, odnosno pojedincima ili instituciji koja nije sud?

Cela priča o arbitraži stara je praktično koliko i sam ljudski rod. Pre nastanka država a samim tim i sudova, kada je bilo zastupljeno plemensko uređenje postojali su delegati koji su u ime vođa rešavali sukobe između članova plemena. U Starom veku su nastala prva pravila postupka, a u Srednjem veku  su se arbitražom rešavali trgovački sporovi. Međutim, arbitraža kakvu danas poznajemo je doživela svoju ekspanziju posle Drugog svetskog rata koja je bila tolikog obima da je međunarodna zajednica bila zainteresovana da je reguliše konvencijama, a sve je češće bio slučaj da države donose svoje zakone o arbitraži. Zainteresovanost država da arbitražu regulišu daje jedan vid pouzdanosti i sigurnosti za potencijalne stranke. Istovremeno, predstavlja način da se pravosuđe jedne države rastereti time što će se određeni broj sporova rešiti pred arbitražom. Zainteresovanost nije bila ništa manja u tadašnjoj Jugoslaviji gde je vlast donela Uredbu o Trgovačkoj komori FNRJ kojom je osnovana Spoljnotrgovinska arbitraža. Danas je to Stalna arbitraža pri Privrednoj komori Srbije. Zakon koji reguliše ovu oblast u Republici Srbiji je Zakon o arbitraži (“Zakon”) donet 2006. godine.

Drugi aspekt ovog pitanja jeste i to kako arbitraža dobija “moć” da odlučuje o konkretnom sporu. Reč je pre svega o autonomiji volje koja suštinski predstavlja početak i kraj cele priče o poveravanju rešavanja spora licu ili licima nezavisnim od državnog aparata. Stranačka sloboda u velikoj meri oblikuje arbitražu, ali ona ipak nije neograničena, već je uokviruju zakoni i međunarodni instrumenti. U tom smislu, stranke biraju ko će odlučivati, kako će izgledati postupak, da li će tribunal odlučivati po pravu ili pak pravičnosti; mogu da ugovore i najsitnije detalje (npr. na koji način će se vršiti dostava podnesaka) sve dok je to u skladu sa domaćim i međunarodnim pravnim standardima i propisima.

  • Tužba – (ne)prijateljski korak

Zaključivanje ugovora podrazumeva ispunjenje određenog cilja – da se urede međusobne obaveze. Ako navedeno prebacimo na teren privrednih odnosa, to bi trebalo da dovede do boljeg poslovanja obe ugovorne strane, naročito ako je slučaj da poslovni odnos ima trajniji karakter. Kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga će nesumnjivo preduzeti korake da dobije ugovorenu činidbu. Ako poverilac odluči da podnese tužbu i pokrene postupak pred sudom – to može biti korak koji će dužnik percipirati kao neprijateljski.

Neminovno je da obaveza nije ispunjena i da nastali spor mora da se reši. Pokretanje postupka pred arbitražom je manje neprijatan čin, jer nema tužbe u klasičnom smislu reči, postupak traje kraće, a može da predstavlja i volju da se poslovna saradnja nastavi. Pri tome, arbitražni postupak, za razliku od sudskog, zatvoren je za javnost. Jedna od prednosti nejavnosti postupka je ta što su stranke oslobođene balasta negativnog reputacionog rizika za slučaj gubitka spora, pa i samog vođenja spora, odnosno presije da se spor mora dobiti po svaku cenu kako bi se dokazala snaga na tržištu. Tajnost postupka znači i veću pregovaračku fleksibilnost i povećava šanse za sporazumno rešenje spora.   

  • Arbitraža – „ničija zemlja“ za rešavanje sporova

Sporne situacije između fizičkih lica i privrednih subjekata dešavaju se svakodnevno, a pitanje poveravanja njihovog rešavanja treba sagledati i sa aspekta čime će se voditi lica koja odlučuju o sporu.

Pošto je češća situacija da spor nastane u trgovinskim odnosima sa međunarodnim obeležjem, stranke mogu odlučiti da spor iznesu pred sud države jedne od stranaka. Sudovi su neretko pristrasni onom subjektu koji je sa domaće teritorije, što znači da je donošenje pravilne odluke manje verovatno.

Kada se odluče za arbitražu, stranke imaju veliku mogućnost izbora počevši od odabira arbitra odnosno arbitara koji će rešavati spor, zatim izbora mesta gde će se odlučivati, izbora arbitražnog pravila po kojem će se spor rešavati, izbora materijalnog prava koje će se primenjivati, a što sve doprinosi neutralnosti i kvalitetu donete odluke.

  • Vrste arbitraže
  1. Ad hoc i institucionalne arbitraže

Arbitraža je, kao što je rečeno, neutralan teren za rešavanje sporova. On se obezbeđuje time što stranke imaju slobodu izbora lica koja će odlučivati, slobodu ugovaranja načina vođenja postupka i rešavanja „pratećih“ pitanja, kao što su administrativni poslovi. Sve ovo su glavne karakteristike ad hoc arbitraže. Ona se formira za potrebe rešavanja jednog spora i praktično nastaje ni iz čega. Stranke, dakle, prema svojim potrebama formiraju okvir. Ovo se naročito odnosi na izbor arbitara – spor može rešiti arbitar pojedinac ili arbitražno veće, a stranke mogu da čine izbor i s obzirom na ličnost arbitra. Naime, u nekim vrstama sporova potrebno je da spor reši lice koje ima stručno znanje iz određene oblasti, tako da se neretko dešava da arbitar bude npr. inženjer, a ne lice sa pravničkim obrazovanjem. Prednost ove vrste arbitraže svakako je mogućnost da stranke sporazumom urede sva pitanja, ali druga strana „medalje“ je i to da sporazumom mora da se obuhvati i „čitava logistika“. Postojanje ove vrste arbitraže u velikoj meri zavisi i od saradnje stranaka, jer se očekuje da se dogovore oko velikog broja pitanja. Međutim, s druge strane, i u slučaju da ne postoji pisani ili kasniji sporazum stranaka oko administriranja arbitraže (npr. nije ugovoreno sedište arbitraže, nije ugovoren broj arbitara, i dr. ), arbitražna doktrina je tokom svog razvoja iskristalisala određena pravila koja se imaju u tom slučaju primeniti. Pa tako postoje npr. UNCITRAL pravila koja se u najčešćem broju slučajeva ili ugovaraju ili primenjuju na ad hoc arbitraže. Ovim pravilima je do tančina regulisano administriranje arbitraže i prevazilaženje proceduralnih problema oko vođenja samog postupka. 

Saradnja stranaka je u manjoj meri potrebna ukoliko su ugovorile institucionalnu arbitražu – dakle, dovoljno je da su se sporazumele u pogledu izbora arbitražne institucije. Arbitražne institucije su institucije koje pružaju usluge arbitraže. Dakle, kada odluče kojoj instituciji će poveriti rešavanje spora, stranke su indirektno izabrale i procesni okvir, jer institucionalne arbitraže donose sopstvene pravilnike kojima uređuju postupak. Ugovaranje institucionalne arbitraže je svakako praktičnije sa stanovišta administriranja postupkom, ali je s druge strane zbog toga može da bude i skuplja varijanta od ad hoc arbitraže. Najpoznatnija arbitražna institucija na svetu je Arbitraža Međunarodne privredne komore sa sedištem u Parizu („ICC“), a druge institucije koje uživaju veliki prestiž svakako su Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova („ICSID“), Nemački arbitražni institut („DIS“), Londonski međunarodni arbitražni sud („LCIA“), Američka arbitražna asocijacija („AAA“) i druge.  Takođe, posebno bismo pomenuli i dve arbitražne institucije u Republici Srbiji i to Beogradski Arbitražni Centar („BAC“), kao i gorepomenutu Stalnu arbitražu pri Privrednoj komori Srbije.

  • Da li je arbitraža unutrašnja ili spoljašnja?

Ovo razlikovanje se čini s obzirom na to da li arbitraža ima međunarodni element ili ne. Neke države uopšte ne prave ovu distinkciju, dok Srbija pripada krugu zemalja koje ovu razliku izričito prepoznaju. Zakon o arbitraži u članu 3 definiše međunarodnu arbitražu kao arbitražu koja ima za predmet „sporove iz međunarodnih poslovnih odnosa.“ Dalje, nabraja slučajeve kada se arbitraža ima smatrati međunarodnom:

  • Ako stranke u vreme zaključenja arbitražnog sporazuma imaju sedište u različitim državama;
  • Ako u inostranstvu treba izvršiti bitan deo obaveza ili se u inostranstvu nalazi mesto sa kojim je predmet spora najuže povezan (čak iako stranke imaju sedište u istoj državi);
  • Ako su stranke ugovorile da je sedište arbitraže u nekoj trećoj zemlji;
  • Ako su stranke izričito ugovorile da je predmet sporazuma o arbitraži vezan za više država.
  • Kako ugovoriti arbitražu?

Ukoliko nastane spor između lica, mogu da se obrate sudu koji će nakon sprovedenog postupka doneti odluku. Postupak pred sudom uređen je zakonom, a pokreće se tužbom koja mora da ima zakonom propisanu sadržinu. Takođe, parnični postupak karakterišu faze, kao i skup radnji koje stranke moraju da preduzimaju u postupku da bi se on završio odlukom koja rešava spor. Stranka, kada god smatra da su joj prava povređena, može da se obrati nadležnom sudu tužbom, za razliku od arbitražnog rešavanja gde je sloboda stranaka da frivolno odlučuju o pokretanju arbitraže mnogo manja, odnosno mora da postoji nedvosmislena saglasnost ugovornih strana da eventualni spor reše putem arbitraže. Dakle, arbitražno rešavanje svoje postojanje duguje isključivo volji stranaka. Ali, kada ta volja mora da postoji i u kom obliku mora da postoji?

Prvi pojavni oblik je arbitražna klauzula – u ugovor se uključuje klauzula kojom se stranke sporazumevaju da se mogući sporovi nastali iz ugovora poveravaju na rešavanje arbitraži.

Drugi je zaključivanje arbitražnog kompromisa. On se zaključuje kada spor već nastane.

Sastavljanje arbitražne klauzule predstavlja pravu malu umetnost, jer se mora obratiti pažnja na sva pitanja koja ako se pravilno i jasno ne urede mogu da dovedu do pogrešnog tumačenja volje stranaka u konkretnom slučaju, te da tako arbitražna klauzula ostane bez dejstva ili bude proglašena ništavom.

Arbitražna klauzula mora da sadrži sve elemente kojima se nedvosmisleno može utvrditi volja ugovornih strana da rešavanje spora povere arbitraži. Ono što stranke mogu da urade prilikom zaključenja ugovora jeste da odmah izaberu arbitražnu instituciju, da izaberu arbitra, odnosno arbitre ako je reč o ad hoc arbitraži, a mogu se sporazumeti i oko drugih pitanja. Da bi jedna arbitražna klauzula započela svoj ’’pravni život“ i da bi ispunila svoju svrhu, suština je da volja da arbitraža reši spor realno postoji i da je u klauzuli nedvosmisleno formulisana.

  • Suditi ili arbitrirati?

Kao što je rečeno, spor se može rešiti pred sudom ili pred arbitražom. Koji put izabrati? Da bi stranke imale pravi odgovor, moraju da imaju saznanje o tome kako postupci izgledaju, i što je takođe važno, koliko dugo mogu da traju.

U Republici Srbiji parnični postupak regulisan je Zakonom o parničnom postupku („ZPP“) i kojim se „uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka” (član 1 ZPP.) Dakle, definisan je širok krug pitanja o kojima se može rešavati u parničnom postupku. Sve radnje u parničnom postupku preduzimaju se pismeno (putem podnesaka) ili usmeno (na ročištima.) Karakteristično za parnični postupak je i da se odvija po stadijumima, pri čemu je prvi podnošenje tužbe, za kojim slede i stadijum pripremanja glavne rasprave (odgovor na tužbu, pripremno ročište za glavnu raspravu), zatim glavna rasprava na kojoj se izvode dokazi (u kojem slučaju se može održati i 15-20 ročišta sve u zavisnosti od kompleksnosti spora), donošenje odluke i na kraju postupak po pravnim lekovima koji je neretko i trostepen. Sve ovo čini parnični postupak dugotrajnim, komplikovanim i neefikasnim. Dugo trajanje postupka znači i pravnu neizvesnost, što je naročito potencirano mogućnošću da stranke predlažu vremenski okvir parnice, mogućnošću odlaganja ročišta zbog sprečenosti ili pasivnosti sudije, stranaka i drugih učesnika u postupku, ili pak zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Pritom se dešava da se novo ročište održi čak godinu dana nakon odloženog. Pa čak i kada sud konačno donese presudu u prvom stepenu, veliku poteškoću predstavlja i mogućnost ulaganja pravnih lekova. Ovo iz razloga što je i sam postupak po pravnim lekovima komplikovan i spor. Postupak po pravnim lekovima dodatno produžava agoniju i konačnu odluku suda na kraju celokupnog postupka može da učini bezvrednom i neizvršivom, čak iako je odluka za stranku pozitivna.  Sve navedeno čini parnični postupak sporim, nesigurnim i neefikasnim načinom rešavanja sporova, tako da parnični postupak u Srbiji (od podnošenja tužbe do donošenja pravnosnažne presude) može trajati do 3 godine, što je čest slučaj, pa do čak 10 godina u nekim slučajevim.

Za prevazilaženje ovih poteškoća rešenje je – ugovaranje arbitraže.

Postupak pred arbitražom vrlo je sličan parničnom postupku koji se odvija pred sudom. Ali za razliku od sudskog postupka, postupak arbitraže je jednostavan, brz, efikasan, a samim tim je i odluka izvršiva.

Postupak pred arbitražom pokreće se zahtevom za arbitražu, odnosno tužbom. Kao i u parničnom postupku, postoji mogućnost odgovora na tužbu, održava se ročište, pišu se podnesci; radnje koje se izvode pred sudom izvode se i pred arbitražom, tako da neke radnje same po sebi ne bi trebalo da odugovlače postupak, već se odugovlačenje dešava iz razloga što se preduzimaju pred sudom i što stranke neretko zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja. Dodatno, kako se i dalje najveći broj sporova rešava pred sudom, trebalo bi uzeti u obzir broj predmeta sa kojim se svaki sudija svakodnevno susreće, tako da nije teško zaključiti sa kakvim se problemima suočava pravosuđe svake države, a pogotovo pravosuđe Republike Srbije.

Brzini arbitražnog rešavanja sporova doprinosi i jednostepenost odlučivanja, tako da ne postoji mogućnost ulaganja žalbe. Naravno, postoje mehanizmi da se preispita zakonitost odluke, ali se oni veoma retko pokreću jer se odluka može staviti van snage ako je došlo do povrede javnog poretka, ili ako jednoj od stranaka nisu bila omogućena elementarna prava kao što je npr. pravo na raspravljanje. Pri tome sâm postupak preispitivanja arbitražne odluke ne odlaže njeno izvršenje. Ugovaranjem arbitraže se stranke “odriču” prava na žalbu, jer takva mogućnost ne postoji. Nasuprot gotovo večnom trajanju parničnog postupka, arbitražni postupak (od podnošenja tužbe do donošenja izvršive odluke) traje od šest meseci do godinu dana, i to opet u zavisnosti od kompleksnosti spora.

  • „Ko nastoji da prođe jeftinije, uvek zapravo prođe skuplje…“

Ova izreka poznatog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu je veoma životno primenljiva, a pogotovo u opredeljivanju kome će se poveriti odlučivanje o sporu – sudu ili arbitraži. Bez obzira na stereotipe, postupci pred sudom svakako nisu jeftini, imajući u vidu sudske takse, troškove koje nosi izvođenje dokaza i druge parnične radnje, naknade i nagrade advokatima i dr..

Ipak, i dalje vlada mišljenje da je vođenje parnice jeftinije u odnosu na arbitražu i da je arbitraža rezervisana za bogatije stranke.

Naravno, ovo se ne sme uzeti kao tačno a priori. Parnični postupak, kao što je rečeno, može da traje i po redovnim i po vandrednim pravnim lekovima, što svakako uvećava troškove, pre svega u smislu sudskih taksi i advokatskih naknada, ali i u vidu izgubljenog vremena, jer postoji mogućnost da se doneta presuda ukine i presuda vrati na ponovno odlučivanje. Izgubljeno vreme je izgubljen novac, pogotovo u privrednim sporovima. Takođe, svesni smo činjenice i da vreme koje može proteći dok se ne dobije presuda koja se može izvršiti, sâmu presudu može učiniti „mrtvim slovom na papiru“. Ovo stoga što za četiri godine, koliko u proseku traje spor u Republici Srbiji, dužnik može ostati bez imovine, otići u stečaj, ili sama presuda više neće imati ono dejstvo koje bi imala da se spor okončao u roku od 6 meseci do godinu dana (npr. kod zaštite intelektualne svojine, kod sporova u građenju, kod sporova u vezi sa bankarskom garancijom i sl.).  

Arbitražno odlučivanje je svakako jeftiniji način da se spor reši, naročito ako se uzme u obzir njegovo trajanje, jednostepenost odlučivanja i predvidljivost troškova.

  • Kada je arbitraža „nemoćna“?

Arbitraža nije telo kome se neko lice može obratiti sa zahtevom za rešavanjem bilo kojeg spora. Priroda nekih odnosa prosto ne dozvoljava da odlučuje drugo lice do sudija, kao predstavnik sudske vlasti. To je naročito slučaj sa sporovima u domenu porodičnog prava, naslednog prava, stečajnog prava, kao u drugim domenima za koje je država naročito zainteresovana da odlučuje, tj.kada postoji isključiva nadležnost suda.Radno pravni sporovi pak imaju specifičan status. Opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu može se predvideti postupak sporazumnog rešavanja spornih pitanja između poslodavca i zaposlenog, tj. arbitraža. Međutim, kod radnih sporova arbitražna klauzula ne znači obavezu pokretanja arbitraže, već mogućnost. U slučaju pokretanja spora pred sudom, sud se ne bi oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje, kao što je to slučaj kod imovinsko-pravnih sporova van radnog odnosa za koje je ugovoreno arbitražno rešavanje sporova. Naprotiv, ako druga strana odbije predlog za vođenje arbitraže, spor se može rešiti jedino pred sudom. 

U svim ostalim slučajevima, kada je reč o rešavanju imovinskog spora o pravima kojima stranke slobodno raspolažu – dozvoljeno je ugovoriti arbitražu.

  1. Pravna sredstva protiv arbitražne odluke

Doneta arbitražna odluka izjednačava se sa pravnosnažnom odlukom suda, tako da se ne može desiti da se o istoj stvari ponovo vodi postupak. To znači i da odmah stiče svojstvo izvršivosti. Na prvi pogled deluje kao da se doneta arbitražna odluka ne može preispitivati.

Zakon o arbitraži, naime, predviđa mogućnost poništaja arbitražne odluke. Postupak se odvija pred sudom. Pokreće se tužbom koja se može podneti u roku od 3 meseca od dana dostavljanja stranci koja poništaj traži. Razlozi za poništaj propisani su u članu 58 ZA i uključuju, između ostalih, nepunovažnost arbitražnog sporazuma, zasnovanost arbitražne odluke na lažnom iskazu svedoka, povredi javnog poretka i sl. Odluka o poništaju je, dakle, sudska odluka, te se njenim donošenjem otvara put ulaganju žalbe ili vanrednog pravnog sredstva. Međutim, kao što smo već rekli, odlučivanje o zakonitosti arbitražne odluke ne odlaže njeno izvršenje, tako da je odluka izvršna i pored činjenica da se raspravlja o njenoj zakonitosti.

Poništaj arbitražne odluke je jedino pravno sredstvo protiv arbitražne odluke predviđeno srpskim pravom. Sud pred kojim se odvija ovaj postupak nema ulogu drugostepenog suda, dakle, da preispituje kvalitet odlučivanja. Zakonodavac je imao u vidu samo one povrede koje suštinski narušavaju integritet postupka. Takođe, može se tražiti poništaj samo domaće arbitražne odluke. Mogućnost da se traži poništaj je, stoga, usko postavljena i u praksi se koristi u ograničenom broju slučajeva.

  1. Priznanje odluke u inostranstvu

Ne treba ispustiti iz vida da se u velikom broju slučajeva sporovi vode u vezi sa poslovnim odnosima koji imaju međunarodni karakter – između stranaka koje imaju sedište u različitim zemljama. Odluke koje one izdejstvuju, bilo sudske, bilo arbitražne, trebalo bi da važe i u nekoj drugoj državi, a ne samo u državi na čijoj teritoriji su donete. Da bi se ovo ostvarilo, odluka se mora priznati – njeno dejstvo se mora izjednačiti sa dejstvom odluka koje se donose u državi u kojoj se priznanje traži.

U Srbiji su za priznanje stranih sudskih odluka nadležni viši i privredni sudovi, a sam postupak i uslovi za priznanje reguliše Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („ZRSZ“). Pretpostavka da se odluka prizna je da postoji reciprocitet između zemlje porekla odluke i Republike Srbije. Priznanje se može i uskratiti – ako odluka nije pravnosnažna po pravu države gde je doneta, ako je za rešenje konkretnog spora postojala isključiva nadležnost srpskog pravosuđa ili ako je odluka protivna javnom poretku Republike Srbije.

Za razliku od priznanja stranih sudskih odluka koje neretko mogu ostati nepriznate zbog nepostojanja bilateralnih odnosa između dve države, ili nepostojanja reciprociteta, priznanje arbitražnih odluka odlikuje jednostavnost, koja je posledica donošenja jedne od najuspešnijih konvencija koje poznaje međunarodno pravo – Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka, zaključenoj pre više od pola veka. Ova konvencija broji više od 140 država članica, uključujući i Srbiju. Član 3 Njujorške konvencije propisuje da će „svaka strana ugovornica priznati važnost arbitražne odluke i odobriti izvršenje te odluke shodno pravilima postupka koji važe na teritoriji na kojoj se poziva na odluku.”

Dakle, prednost arbitražnih odluka na ovom terenu nije samo ta da će one gotovo uvek biti priznate, već je sam domašaj odluka proširen. Može se uzeti za primer Kraljevina Holandija. Prema holandskom pravu, priznaće se odluka stranog suda, ali samo suda one zemlje sa kojom postoji međunarodni ugovor. Pošto Srbija nije zaključila takav ugovor sa Holandijom, srpska odluka biće praktično neupotrebljiva u Holandiji. To neće biti slučaj ako se traži priznanje arbitražne odluke, jer je Holandija zemlja članica Njujorške konvencije. Isto je npr. i sa Austrijom. Iako Srbiju i Austriju vezuju više nego čvrste ekonomske, kulturne, političke i druge veze, Srbija i Austrija nemaju zaključen međunarodni ugovor o međusobnom priznanju sudskih odluka, tako da bi svako vođenje sudskog spora protiv lica koje je sa sedištem ili prebivalištem ili imovinom u Austriji bilo uzaludno jer se presuda ne bi mogla priznati.

  1. Zaključak

Imajući u vidu iznete činjenice, može se tvrditi da postoji nadmoćnost arbitraže u odnosu na sudove. Rešavanje nekih vrsta sporova rezervisano je samo za sudove, ali kada arbitraža rešava sporove za koje je zakonom određeno da ih može rešavati, a to su imovinski spori o pravima kojima stranke slobodno raspolažu – arbitražno rešavanje sporova se temelji na brzini, nejavnosti postupka, specijalizovanosti arbitara za određenu vrstu sporova i njihovoj stručnosti, fleksibilnosti i efikasnosti, olakšano priznanje i izvršenje odluke, i sve češće mu stranke ukazuju poverenje. Može se reći da je popularnost arbitraže u potpunosti zaslužena, a koja još više raste ako stranke potiču iz različitih država u kojima postupci dugo traju, ako priroda spora zahteva posebno znanje arbitara i ukoliko će se tražiti priznanje i izvršenje odluke u stranoj državi.ž

Autori: Milinko Mijatović i Suzana Dončić