02 sep, 2020

Sporovi oko prava intelektualne svojine – da li ima prostora za arbitražu?

Fizička i pravna lica u Srbiji vode veliki broj sporova oko predmeta koji obuhvataju sve oblasti poslovanja i pravnog života, uključujući i sporove oko prava intelektualne svojine. Rešenja se najčešće traže pred sudom ali i kroz alternativne vidove rešavanja sporova.

Arbitražom stranke mogu da reše spor na brži i efikasniji način, uz potencijalno manje troškove nego što bi to bio slučaj pred sudovima. Brže rešavanje sporova pred arbitražom omogućeno je elektronskom prepiskom, utvrđenim rokovima i brojem ročišta na kojima se odvija glavna rasprava, tako da arbitri dolaze do odluke do najviše godinu dana od upućivanja zahteva arbitražnoj instituciji.

Kada su u pitanju suprotstavljene strane, prednostima arbitraže mogu da se koriste sva fizička i pravna lica u Srbiji, međutim srpski Zakon o arbitraži („ZA“) stavlja izričito ograničenje ovom pravilu kada se dođe do pitanja predmeta spora: arbitraža se može ugovoriti za rešavanje imovinskih sporova, i to o pravima kojima stranke mogu slobodno da raspolažu. Takođe i sporovi za koje je isključivo nadležan sud su izuzeti iz delokruga arbitraže.

Postavlja se pitanje: da li je sud jedino nadležan da rešava sporove koji se tiču prava intelektualne svojine, ili se i ovakvi sporovi mogu prepustiti arbitraži?

Da li se slobodno može raspolagati pravima intelektualne svojine?

Arbitražno rešavanje sporova se može ugovoriti za sporove koji se tiču imovinskih prava kojima stranke mogu slobodno da raspolažu. U određenim situacijama ovo pravilo je potpuno jasno kao što su, na primer, ugovorni odnosi: strana koja je ugovorom preuzela određenu obavezu i izvršila je može da podnese tužbu nadležnom sudu, ukoliko druga strana nije ispunila svoje obaveze.

Međutim, brojni su i slučajevi kada je koncept mogućnosti raspolaganja pravom potpuno zamagljen, te ostaje pitanje – da li se sporovi koji se tiču takvih prava mogu prepustiti arbitražama na rešavanje? Tipičan primer su prava intelektualne svojine.

Da bi se pravilno odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je imati na umu da pravo intelektualne svojine obuhvata brojna prava kojima se štite intelektualna dobra, a koja se mogu podeliti u dve glavne grupe: i) autorska i srodna prava i ii) prava industrijske svojine, i to u odnosu  na činjenicu da li je potrebno učešće državnog organa da se jednom licu prizna svojstvo nosioca prava. Na primer, za registraciju patenta potrebna je odluka nadležnog Zavoda za intelektualnu svojinu kao državnog organa da bi subjektivno pravo nastalo.

S druge strane, autorsko pravo nastaje samim činom nastanka dela koje ispunjava uslove propisane zakonom da isto može dobiti karakteristike autorskog dela. Bez obzira na to, srpsko pravo dozvoljava autoru da deponuje svoje autorsko delo pri Zavodu za intelektualnu svojinu, što ni na koji način ne utiče na nastanak prava, ali autoru omogućava dokaz o autorstvu na delu.

Ipak, moramo se osvrnuti na činjenicu da sporovi koji se iznose pred arbitraže nastaju najčešće između privrednih subjekata. Kompanije se, tokom svog „privrednog“ života nalaze u stalnoj borbi kako bi imale što bolju poziciju na tržištu i kako bi oslabile svoje konkurente. U toj borbi, veliku prednost i moćno oružje predstavljaju prava industrijske svojine. Značaj prava industrijske svojine ogleda se u tome da privredni subjekt može da komercijalizuje predmet zaštite i da svim ostalim subjektima zabrani da privredno iskorišćavaju (npr. kroz patent), odnosno da roba ili usluge tog privrednog subjekta dobiju novi kvalitet kojima će proširiti krug kupaca (nove biljne sorte, topografije integrisanog kola) ili da, jednostavno, budu prepoznatljivi na tržištu tako što će biti obeleženi oznakom čime se ukazuje na poreklo robe (žig, oznake geografskog porekla). Konačno, oznaka kojom određeni privredni subjekat obeležava svoju robu može da stekne takav nivo prepoznatljivosti, da kupci oznaku vezuju za poseban nivo kvaliteta čime se neminovno menja njihovo potrošačko ponašanje, tako da je konkurentima takvog privrednog subjekta utoliko teže da se izbore za bolju poziciju na tržištu. U tom smislu, prava industrijske svojine daju privrednim subjektima određenu vrstu „monopola“ nad privrednim iskorišćavanjem intelektualnih dobara, a koji se ostvaruje ulogom uprave koja ispituje zakonske uslove da se takav jedan monopol omogući.

Ponašanje privrednih subjekata na tržištu podrazumeva pribegavanje brojnim sredstvima kako bi se privukao što veći broj kupaca. Zaključuju se ugovori kojima se omogućava drugom privrednom subjektu da koristi, na primer, pronalazak ili žig. U svakom slučaju, privredno iskorišćavanje inovacija predstavlja pogodno tlo za različite vrste sporova. Pitanje koje se sve češće nameće je, da li se i ovi sporovi mogu izneti pred arbitražu?

Arbitražno rešenje spora o pravima intelektualne svojine– (ne)moguća misija?

Pošto prava intelektualne svojine nastaju odlukom nadležnog državnog organa, o njihovom nastanku, trajanju i prestanku se ne može inicirati postupak pred arbitražom. Stoga, ova  prava nisu ona o kojima stranke mogu slobodno da raspolažu, što je uslov za arbitražno odlučivanje,  jer o njihovom nastanku i, uopšteno, „pravnom životu“ odlučuje nadležna državna uprava, koja ispituje ispunjenje uslova da jedan nosilac bude i jedini na tržištu.

Drugačija situacija nastaje ukoliko nosilac patenta, na primer, zaključi ugovor o licenci sa trećim licem. Sve što se tiče imovinskih aspekata ugovora, može da se prepusti arbitraži. Na primer, ukoliko dođe do povrede ugovorne obaveze, arbitraža će moći da odlučuje u ovom sporu, odnosno da donese odluku o tome da li je došlo do povrede ugovorne obaveze, a arbitražna odluka će biti jednaka sudskoj.

Uz sva ograničenja, ipak se može zaključiti da arbitraža i te kako ima svoje mesto u svetu prava intelektualne svojine, iako je njena nadležnost ograničena. Strane u ugovorima kojima se vrši promet prava intelektualne svojine bi trebalo da razmotre dodavanje arbitražne klauzule, jer će arbitraža kao alternativan način rešavanja sporova ispoljiti sve svoje kvalitete – stručno, brzo, efikasno rešavanje sporova, uz obezbeđenje izvršivosti odluke u većini zemalja sveta.

Ono što je neminovno je da za arbitraže ostaju pune ruke posla u ovoj oblasti, uprkos svim ograničenjima koja stoje iz razloga što je država posebno zainteresovana da rešavanje nekih sporova zadrži za sebe.

Autori: Danica Misojčić i Suzana Dončić