31 окт, 2019

Svi za jednog, jedan za sve! – Kolektivne tužbe u pravu konkurencije: I deo

Svi mi želimo da čujemo ovaj musketarski usklik kao oslonac modernog društva.  Iako realno stanje stvari prikazuje nešto drugačiju sliku, ne mora značiti da naše društvo ne teži da preokrene ovakvo „drugačije“ stanje.

Da li je zaista: svaki čovek za sebe? … čak i pred zastrašujućim sudovima?

Pa, srećom, ne uvek.

Posmatrajući pravosudne sisteme u svetu, nailazimo na mehanizam koji se zove kolektivna tužba (class action u SAD/collective redress u pravu EU).  S jedne strane, u precedentnim pravnim sistemima i sa SAD kao njihovim najvernijim predstavnikom, kolektivne tužbe uveliko su u centru pažnje, dok na nivou EU i država članica ovaj tip kolektivnih postupaka nije toliko prisutan.

Posebno smišljene da nađu svoje mesto u pravnom sistemu SAD, kolektivne tužbe svojstvene su grupi ljudi koji se nađu u sličnoj situaciji i čija je imovina, u većini slučajeva, skoro pa netaknuta radnjama tuženog.  Dakle, umesto podnošenja zasebnih tužbi, kolektivna tužba omogućava sudu da u jednom postupku reši zahteve svih tužilaca i polazi od pretpostavke da svi tužioci čine deo kolektiva, osim ukoliko neki od tužilaca odustane („opt-out“).  U skorije vreme primetno je da ovu mogućnost uglavnom koriste pojedinci koji imaju nešto veća potraživanja te pokušavaju da „izvuku“ najveću korist za sebe, podnošenjem pojedinačnih zahteva.

Zamislite da ste sudija i da vam stotine ili čak hiljade oštećenih podnose tužbe na osnovu iste situacije?  Ako ovo nije opterećivanje suda, šta bi onda bilo?

Logična posledica je udruživanje snaga i pokušaj postizanja većeg uspeha u tužbama.  Kao što se može i pretpostaviti, ovakav postupak je za tužioca mnogo jeftiniji i manje stresan od podnošenja pojedinačne tužbe, a posebno kada je tuženi neka od velikih kompanija (što je često slučaj).  U skladu sa novijim dešavanjima, ostaje pitanje da li se ovaj mehanizam više isplati u poređenju sa pojedinačnim tužbama.  Pravno gledano, pitanje je, kolektivna ili pojedinačna tužba?  I šta se dešava kada je predmet tužbe povreda prava konkurencije?

Budući da su dobrodošle u većini američkih saveznih država, nimalo ne iznenađuje činjenica da su kolektivne tužbe veoma česte i u domenu prava konkurencije. Ipak, neke studije su pokazale da su poslednjih godina, sudovi u SAD počeli da ograničavaju podnošenje ovih tužbi.

Vođeno je nekoliko veoma zanimljivih postupaka koji se tiču prava konkurencije i kolektivnih tužbi.  Predstavljamo vam neke od njih koji uključuju indirektne kupce (potrošače).

Pre svega, u središtu pažnje nam je jedan od slučajeva kartela o kome je nedavno odlučeno postizanjem sporazuma o poravnanju između tužilaca i tuženih.  U ovom slučaju, pokrenut je postupak kolektivnom tužbom u ime potrošača elektrolitskih i filmskih kondenzatora, koji su tvrdili da su tuženi, kao i njihovi saradnici, bili angažovani u protivpravnoj zaveri čiji je cilj bio nameštanje, podizanje, uspostavljanje ili ustaljivanje cena kondenzatora.  Uzimajući u obzir da je u SAD obavezno davanje prethodne dozvole kolektivu koji čini klasu, te ukoliko su svi preduslovi zadovoljeni, sud daje prednost kolektivnim tužbama u slučajevima kada postoje pravna pitanja i činjenice koje su zajedničke za svakog tužioca i koji prevladavaju nad pojedinačnim predmetima članova kolektiva.  U ovom slučaju, sud je zauzeo stav da ovakav kolektivni sporazum o poravnanju između tužilaca i tuženih ima primat kao način rešavanja sporova u odnosu na pojedinačne sporazume.  Navedeni predmet razbija stereotip da je zaključivanje sporazuma o poravnanju u slučajevima kolektivnih tužbi teško izvodljiv posao.

Sud se u pomenutoj odluci pozvao na precedent iz 2001. godine.  Ovaj vrlo zanimljiv postupak, koji proizlazi iz prava konkurencije, bavio se tvrdnjama o nameštanju cena iznetim u kolektivnoj tužbi. Posebno je zanimljivo obrazloženje suda: da bi bio uspešan u svojem zahtevu, tužilac mora da pretrpi povredu svog prava prema zakonu kojim se uređuje pravo konkurencije. Sud smatra da ukoliko zakon nije povređen, onda nije došlo ni do kršenja prava kupaca (eventualnih tužilaca).  Međutim, dokazivanje ove vrste povrede je herkulovski poduhvat, posebno ako se tužioci pozivaju isključivo na posredne dokaze o postojanju zavere.  Hajde, usudite se sada da pokušate da se „borite“ i dokažete svoje stanovište pred sudom!

Velika Britanija

Vodeći se primerom SAD i njihovim uspesima u sprovođenju kolektivnih tužbi kao preko potrebnog mehanizma, Velika Britanija je izmenila svoje zakonodavstvo.  Privatne tužbe u pravu konkurencije se temelje na Zakonu o zaštiti prava konkurencije iz 1998. godine, koji je kasnije izmenjen i čije su odredbe uvrštene u Zakon o pravima potrošača iz 2015. godine.  U skladu sa ovim zakonom, svako lice koje je pretrpelo štetu može pokrenuti postupak privatnom tužbom, dok se kolektivni postupak, sa druge strane, može pokrenuti kombinovanjem dva ili više zahteva kroz kolektivne tužbe.  Ovaj zakon je doveo do raznih promena, međutim, zanimljivo je da je zakonodavac birao „opt-out“ mogućnost za kolektivne tužbe, što je baš u SAD stilu!   

I dalje ćemo se kretati u pravcu kolektivnih tužbi, mada, sledećom prilikom selimo se preko okeana u našu malu oazu zvanu Srbija…

Autori: Ivana Stojanović i Nadja Kosić