15 окт, 2019

Predlog zakona o agencijskom zapošljavanju – jačanje prava zaposlenih na „lizing“ ili konačan sunovrat radničke klase?

Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 181. o privatnim agencijama za zapošljavanje iz davne 1997. godine kao jedan od glavnih razloga za donošenje navodi prepoznavanje uloge privatnih agencija za zapošljavanje u funkcionisanju tržišta rada, kao i potrebu da se zaposlenima pruži zaštita od zloupotrebe i garantuje sloboda udruživanja i unapređenje socijalnog dijaloga.  Narodna Skupština Republike Republike Srbije je 20. februara 2013. godine usvojila Zakon o potvrđivanju pomenute Konvencije, imajući u vidu, između ostalog, da je jačanje socijalnog dijaloga na svim nivoima jedan je od zahteva Poglavlja 19 koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje u procesu pristupanja Republike Republike Srbije Evropskoj Uniji.

Srpski propisi kojima se uređuje oblast rada, pre svega Zakon o radu, poznaju samo ugovorni odnos između zaposlenog i poslodavca, ostavljajući pitanje angažovanja zaposlenog preko agencije za privremeno zapošljavanje (“Agencija”) neregulisanim.  Međutim, praksa zapošljavanja posredstvom pomenutih Agencija u Republici Srbiji postoji, s obzirom da ovakav vid radnog odnosa nije eksplicitno zabranjen. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u Republici Srbiji je zaključno sa septembrom 2018. godine bilo 111 registrovanih Agencija.  Preko Agencija zaposlene angažuju najčešće kompanije sa velikim obimom poslovanja, posebno u sektoru građevine i poljoprivrede, a u poslednje vreme na ovaj način najviše se angažuju programeri.  Agencije sa angažovanim licima uglavnom zaključuju ugovor o privremenim i povremenim poslovima, zbog čega angažovana lica ostaju uskraćena za određena prava jer su angažovani van radnog odnosa.  Na primer, na ovaj način licima angažovanim preko Agencija uskraćno je pravo na godišnji odmor, pravo na naknadu u slučaju privremene sprečenosti i slična prava koja uživaju zaposlena lica.

Naime, procenjuje se da oko 2% zaposlenih u Republici Srbiji ostvaruje „zaradu“ na osnovu ugovora sa Agencijama.  Ovaj procenat približno je jednak prosečnom procentu zaposlenih preko Agencija u državama članicama Evropske Unije, pri čemu se glavna razlika ogleda u tome da je u Republici Srbiji stepen zloupotrebe ovakvog vida zapošljavanja, u smislu davanja manjih prava angažovanim licima od prava zaposlenih, daleko veći nego u pomenutim državama u kojima je ta oblast zakonom regulisana, a sve baš iz razloga neregulisanosti ovog pravnog instituta.

Pitanje konačnog regulisanja položaja zaposlenih koji su angažovani od strane Agencija postalo je aktuelno i u Republici Srbiji, te je Narodnoj skupštini nedavno upućen na razmatranje Predlog zakona o agencijskom zapošljavanju (“Predlog zakona”).  Prema saopštenju Ministarstva za rad od 13. avgusta 2019. godine, Predlogom zakona unaprediće se položaj zaposlenih u Republici Srbiji angažovanih preko Agencija, na taj način što će ovi zaposleni imati podjednaka prava na zaradu, naknadu zarade, radno vreme, odmore, odsustva i druga prava iz oblasti radnog odnosa, kao i zaposleni koje poslodavac korisnik neposredno zapošljava.  Uvođenjem zakonskog okvira za rad preko Agencija izvršiće se usaglašavanje radnog zakonodavstva Republike Srbije sa međunarodnim standardima Međunarodne organizacije rada i EU.  Prema navodima podnosioca Predloga zakona, cilj ovog zakona je i suzbijanje sive ekonomije, odnosno smanjenje rada “na crno”, kao i uspostavljanje reda i sprečavanje nelojalne konkurencije u oblasti rada Agencija propisivanjem uslova za njihov rad.  Očekuje se da će predložena zakonska rešenja pozitivno uticati na tržište rada, pre svega na taj način što bi ona trebalo da doprinesu poboljšanju materijalne i socijalne sigurnosti ustupljenih zaposlenih i povećanju broja ugovora o radu, a dugoročno i neposrednom zapošljavanju ustupljenog zaposlenog kod poslodavca korisnika.

Skladno odredbama Predloga zakona, Agencija je privredno društvo ili preduzetnik registrovan kod nadležnog organa, koji zasniva radni odnos sa zaposlenim u cilju njegovog privremenog ustupanja poslodavcu korisniku radi obavljanja poslova pod njegovim nadzorom i rukovođenjem.  Ministarstvo nadležno za poslove rada izdaje dozvolu za rad Agenciji na period od pet godina, koja se može obnoviti.

Poslodavac korisnik može biti registrovano pravno lice, preduzetnik, odnosno predstavništvo ili ogranak stranog pravnog lica na teritoriji Republike Srbije, državni organ, organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave kod koga, pod njegovim nadzorom i rukovođenjem, ustupljeni zaposleni privremeno obavlja poslove. 

Poslodavac korisnik i Agencija zaključuju ugovor o ustupanju zaposlenih, koji mora da bude zaključen u pisanom obliku i da sadrži sve obavezne elemente predviđene Predlogom zakona.

Ustupljenim zaposlenim smatra se fizičko lice koje je u radnom odnosu u Agenciji, a koje se ustupa poslodavcu korisniku radi privremenog obavljanja poslova pod njegovim nadzorom i rukovođenjem.

IZLAZAK IZ SIVE ZONE

Predlogom zakona onemogućava se dosadašnja praksa agencijskog angažovanja van radnog odnosa.  Naime, predviđeno je da zaposleni koji se ustupa poslodavcu korisniku ima zaključen ugovor o radu sa Agencijom na određeno ili neodređeno vreme.  U praksi, angažovana lica su najčešće zaključivala ugovore o privremenim i povremenim poslovima, a za potrebe rada kod drugih pravnih lica i preduzetnika.  Ovako radno angažovana lica preko Agencije su u svojevrsnom diskriminisanom položaju u odnosu na neposredno zaposlene kod poslodavca korisnika, jer nemaju odgovarajuća prava koja proističu iz radnog odnosa.  U vezi sa tim, Predlogom zakona nastoji se postići pravna sigurnost i zaštita zaposlenih tako što se, između ostalog, propisuje novčana kazna za prekršaj u iznosu od 800.000 do 1.500.000 dinara za privredno društvo koje obavlja poslove ustupanja zaposlenih, a koje sa ustupljenim zaposlenim ne zaključi ugovor o radu.

Dalje, kako je u obrazloženju Predloga zakona navedeno, ustupljenim zaposlenima obezbediće se jednaki uslovi rada (zarada, radno vreme, odmori, bezbednost i zdravlje na radu) koji se primenjuju na zaposlene koje neposredno zapošljava poslodavac korisnik – uporedni zaposleni, a po čijem nalogu i uputstvima ustupljeni zaposleni rade. Dakle, ustupljeni zaposleni ima iste uslove rada, ali i iste elemente za obračun zarade kao i uporedni zaposleni koji je u radnom odnosu kod poslodavca i obavlja iste poslove. S druge strane, postavlja se pitanje da li ugovor o radu na neodređeno ili određeno vreme zaključen sa Agencijom nudi bilo kakvu sigurnost zaposlenom koji je ustupljen drugom poslodavcu, odnosno da li će ustupljeni zaposleni nakon korišćenja odmora ili bolovanja moći da računa na to da će se vratiti na isto radno mesto, i da npr. drugi zaposleni u međuvremenu nije „zauzeo njegovo mesto“, i sl.  Takođe, postavlja se pitanje da li će npr. banke prilikom davanja kredita na isti način posmatrati zaposlene koji imaju ugovor o radu na neodređeno vreme sa Agencijom i one koji su direktno zaposleni kod poslodavca.

Predlog zakona sadrži i određena ograničenja čiji je cilj da spreče eventualne zloupotrebe u pogledu ovakvog vida zapošljavanja. Jedno od ograničenja je to što ugovor o ustupanju zaposlenih na određeno vreme može da se zaključi za ustupanje najviše do 10% zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca korisnika u momentu zaključenja ugovora. Međutim, ograničenje se ne odnosi na ustupljene zaposlene kod poslodavca korisnika koji sa Agencijom imaju zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme.

Da bi se sprečilo kontinuirano angažovanje zaposlenih na određeno vreme kod istog poslodavca korisnika, propisano je i vremensko ograničenje da Agencija ne može da ustupi zaposlenog na određeno vreme koji je prethodno bio u radnom odnosu na određeno vreme kod istog poslodavca korisnika neposredno ili preko iste ili druge Agencije u ukupnom trajanju dužem od 24 meseca, osim u slučajevima kada je rad na određeno vreme kod poslodavca korisnika dozvoljen u dužem trajanju u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad.  Navedeno ograničenje ne odnosi se na zaposlene u Agenciji na neodređeno vreme koji se upućuju kod poslodavca korisnika jer uživaju sva prava koja proizilaze iz radnog odnosa na neodređeno vreme.  Osim toga, ovi zaposleni imaju pravo na naknadu zarade između dva ustupanja i pravo na otpremninu u slušaju utvrđivanja viška zaposlenih, kada Agencija ne može da im obezbedi posao kod drugog poslodavca korisnika.

Poslodavac korisnik solidarno je odgovoran za obavezu Agencije na isplatu zarade, naknade zarade i naknade troškova ustupljenom zaposlenom.  Dodatno, poslodavac korisnik dužan je da ustupljenom zaposlenom naknadi štetu koju ovaj pretrpi na radu kod njega po osnovu povrede na radu i profesionalnog oboljenja, dok je Agencija supsidijarno odgovorna ukoliko ustupljeni zaposleni ne može da naplati naknadu od poslodavca korisnika.

Ono što bi moglo da izazove određene kontroverze je činjenica da je Predlogom zakona ustupanje zaposlenih dozvoljeno i u javnom sektoru, osim na radnim mestima državnih službenika Republike Srbije i službenika u jedinicama lokalne samouprave i autonomne pokrajine.  To znači da zaposleni mogu biti ustupljeni u zdravstvu, obrazovanju, pravosuđu, kulturi.  Angažovanjem zaposlenih preko Agencija ne povećava se formalno broj zaposlenih u javnom sektoru, čime se otvara prostor za zaobilaženje zabrane zapošljavanja u javnom sektoru koja je u Republici Srbiji još uvek na snazi.

AGENCIJSKO ZAPOŠLJAVANJE U REGIONU ZAPADNOG BALKANA

U zakonodavstvu Crne Gore rad agencija za privremeno ustupanje zaposlenih regulisan je Zakonom o radu. Agencija može dobiti dozvolu za rad od nadležnog ministarstva ukoliko, između ostalog, ove poslove obavlja kao svoju jedinu delatnost.  Kao što je i našim Predlogom zakona predviđeno, i u Crnoj Gori Agencija sa zaposlenim zaključuje ugovor o radu za privremeno obavljanje poslova na određeno ili neodređeno vreme.  Prava iz rada i po osnovu rada zaposleni ostvaruje kod Agencije. Jednaka prava zaposlenih kod poslodavca i ustupljenih zaposlenih obezbeđena su na taj način što zarada zaposlenog koji je ustupljen korisniku ne može biti manja od zarade zaposlenog kod korisnika koji radi na istim ili sličnim poslovima sa istom stručnom spremom, odnosno nivoom obrazovanja i zanimanja.  Pored toga, zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme za koje nije ustupljen poslodavcu korisniku, a prestanak potrebe za radom ustupljenog zaposlenog kod poslodavca korisnika pre isteka vremena na koje je zastupljen ne može biti razlog za otkaz ugovora o radu.

Osnovna razlika između crnogorskog propisa kojim se reguliše ova materija i Predloga zakona ogleda se u tome što zakon Crne Gore ne poznaje ograničenje zaključivanja ugovora o ustupanju ni u pogledu broja zaposlenih, ni u pogledu trajanja ustupanja.

Za razliku od crnogorskog Zakona o radu, a poput našeg Predloga zakona, hrvatski Zakon o radu propisuje ograničenje vremena ustupanja zaposlenih.  Naime, poslodavac korisnik ne sme angažovati istog ustupljenog zaposlenog za obavljanje istih poslova za neprekidan period duži od tri godine, osim ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog ili je zbog nekih drugih objektivnih razloga dopušteno kolektivnim ugovorom.  Prekid kraći od dva meseca ne smatra se prekidom perioda od tri godine.  Predmetnim zakonom takođe je predviđeno da Agencija može zaključiti sa zaposlenim ugovor o privremenom obavljanju posla na određeno ili neodređeno vreme, kao i da ista ne sme naplatiti naknadu zaposlenom u slučaju sklapanja ugovora o radu između ustupljenog zaposlenog i korisnika, što je takođe predviđeno i Predlogom zakona.  Ustupljenom zaposlenom su garantovana ista prava, a naknadu štete koju pretrpi na radu ili u vezi sa radom kod korisnika, zaposleni može potraživati od Agencije ili korisnika.

Pitanje agencijskog zapošljavanja u Federaciji BiH i Severnoj Makedoniji još uvek nije regulisano.

POREĐENJE SA ZEMLJAMA ZAPADNE EVROPE

U mnogim državama Zapadne Evrope zapošljavanje preko Agencija postoji već decenijama, pri čemu su prava i obaveze zaposlenih regulisane zakonom.

Tako je u Austriji Zakonom o privremenom zapošljavanju predviđeno da ustupljeni zaposleni imaju jednak tretman i uslove rada kao i oni koji su neposredno zaposleni kod poslodavca korisnika, pri čemu ustupljeni zaposleni zaključuje ugovor o radu sa Agencijom.  Kao što je i kod nas predloženo, ustupljeni zaposleni koji ima ugovor o radu na neodređeno sa Agencijom ima pravo na naknadu zarade između ustupanja.

Za Švarcarsku je karakteristično to da privremeni rad preko Agencije ima bolju reputaciju od ovakve vrste zapošljavanja u drugim zemljama Evrope.  Naime, tamošnjim propisima pruža se znatno manja pravna zaštita zaposlenima prilikom otpuštanja, u odnosu na ostatak Evrope.  Takođe, ne postoje striktna ograničenja za zaključivanje ugovora o radu na određeno vreme, te se privremeno zapošljavanje preko Agencija ne shvata kao način da se zaobiđu propisi.

Francuska  važi za jednu od vodećih zemalja u svetu kada se govori o privremenom agencijskom zapošljavanju, jer su zaštita prava ustupljenih zaposlenih i uslovi i način rada Agencija detaljno regulisani Zakonom o radu.  Zaposleni sa Agencijom zaključuje ugovor o radu na određeno vreme koje ne može biti duže od 18 meseci, odnosno ne može biti duže od 9 meseci ukoliko je zaposleni hitno angažovan iz bezbednosnih razloga ili radi zamene zaposlenog koji je već zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme, ali trenutno nije dostupan.  Francusko zakonodavstvo ne poznaje ograničenje u pogledu broja angažovanih ustupljenih zaposlenih kod poslodavca korisnika.

Procenjuje se da u Nemačkoj postoji više od 10.000 Agencija koje zapošljavaju oko 2% zaposlene populacije. Kao glavna mana ovakve vrste zapošljavanja, kako u Nemačkoj tako i u okolnim zemljama, navodi se činjenica da privremeno ustupljeni zaposleni nisu dovoljno integrisani u radno okruženje kod poslodavca korisnika.  Razlog može biti strah neposredno zaposlenih da će ostati bez svog radnog mesta, što dovodi do toga da budu neprijateljski nastrojeni prema ustupljenim zaposlenima i doprinose da se osećaju kao “autsajderi”.  Takođe, bilo je primera da sam poslodavac korisnik onemogućava potpunu integraciju ustupljenih zaposlenih na taj način što određuje da nose uniforme druge boje, kako bi se razlikovali od neposredno zaposlenih. Sa druge strane, ustupljenom zaposlenom je potrebno da uloži mnogo više napora i vremena kako bi sa poslodavcem korisnikom uspostavio iskren odnos i poverenje, koje mu omogućava da maksimalno iskoristi svoje znanje i iskustvo radi uspešnog obavljanja posla zbog kog je ustupljen.  Ovakav odnos posebno je teško uspostaviti u situacijama kada zaposleni bude nakon određenog vremena ustupljen drugom poslodavcu korisniku, pa trećem, itd.

 ZAKLJUČAK

Usvajanjem Zakona o agencijskom zapošljavanju Republika Srbija bi se svrstala u red država u kojima je ovo pitanje pravno regulisano.  Ovo je od posebnog značaja za sve radno sposobne ljude u Republici Srbiji, s obzirom na to da se usvajanjem Zakona o agencijskom zapošljavanju izlazi iz sive zone u kojoj se angažovanje zaposlenih „na lizing“ do sada nalazilo.  Dodatno, usvajanjem zakona izvršiće se usaglašavanje radnog zakonodavstva Republike Srbije sa međunarodnim standardima Međunarodne organizacije rada i EU, što će svakako pomoći zatvaranju Poglavlja 19, koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje. Imajući u vidu odredbe Predloga zakona, smatramo da bi Zakona o agencijskom zapošljavanju mogao doprineti omogućavanju jednakog tretmana ustupljenih i neposredno zaposlenih, naročito u smislu prava na odmor, radno vreme, zaradu i sl.

S druge strane, analizom Predloga zakona i uporedno-pravnih propisa, dolazimo do zaključka da određena ograničenja koja je predlagač imao u vidu ne postoje u susednim zemljama.  Osim toga, mišljenja smo da su dometi Predloga zakona da doprinese značajnijem jačanju prava ustupljenih zaposlenih donekle ograničeni.  Čini se da ograničenje broja lica koja mogu biti ustupljena i koja imaju zaključene ugovore o radu na određeno vreme (najviše do 10% broja neposredno zaposlenih kod poslodavca korisnika), može dovesti do preopterećenja postojeće radne snage kod poslodavaca korisnika koji su do sada upošljavali veliki broj lica angažovanih preko Agencija.  Ovo stoga što zbog navedenog ograničenja u broju angažovanih lica, kod poslodavca korisnika može doći do smanjenja broja lica angažovanih preko Agencije ukoliko Agencije sa njima ne budu zaključivale ugovore o radu na neodređeno, te bi deo posla koji su obavljala ta lica bio sada prevaljen na neposredno zaposlene.  Takođe, ovo ograničenje bi se moglo negativno odraziti i na one poslodavce korisnike koji zapošljavaju veliki broj lica preko Agencija, a koji su i do sada ustupljenim zaposlenima obezbeđivali jednak tretman kao i neposredno zaposlenima – dakle, na one poslodavce korisnike koji ni do sada nisu zloupotrebljavali ovakav vid „zapošljavanja“. Imajući u vidu navedeno ograničenje, te imajući u vidu da je cilj kojem se teži, između ostalog i obezbeđivanje socijalne sigurnosti ustupljenih zaposlenih, trebalo bi onda izvršiti pritisak na Agencije da u većoj meri zaključuju ugovore o radu na neodređeno vreme sa zaposlenima koje angažuju.

Takođe, smatramo da pitanje integracije ustupljenih zaposlenih u radno okruženje ne sme biti zanemareno.  Nesporno je da prijatna radna atmosfera i kolegijalnost doprinose produktivnosti, te bi kod poslodavaca korisnika koji praktikuju da u većoj meri zapošljavaju „na lizing“ u službi ljudskih resursa trebalo da postoji lice koje bi se posebno pozabavilo ovim pitanjem.

Autori: Milinko Mijatović i Slavica Purić