Za kompanije koje posluju u relevantnim lancima snabdevanja, 1. septembar 2026. predstavlja ključni datum za usklađivanje sa Zakonom o trgovačkim praksama za određene vrste proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 35/2026) („Zakon“).
Zakon je stupio na snagu 1. maja 2026, a član 58 propisuje da svaki subjekt u lancu snabdevanja proizvodima iz Zakona uskladi svoje opšte uslove poslovanja, ugovore, interne smernice i praksu sa novim pravilima u roku od četiri meseca.
U poslednjim danima pre isteka tog roka, cilj više ne bi trebalo da bude ponavljanje celog projekta usklađivanja. Fokus treba prebaciti na pitanja koja mogu nositi najveći pravni rizik. Da li je obuhvat pravilno utvrđen, da li su zabranjene prakse zaista zaustavljene, da li su osetljivi aranžmani dokumentovani, da li poslovna praksa prati ono što piše u ugovoru?
Praktična kontrolna lista
Za detaljnu operativnu proveru pripremili smo i PDF kontrolnu listu namenjenu pravnim timovima, službama nabavke, komercijalnim i finansijskim timovima.
Kontrolnu listu možete preuzeti na ovom linku.
Prvi korak završne provere treba da bude potvrda da su pravilno identifikovani poslovni odnosi i proizvodi na koje se Zakon može primenjivati.
Ovo je posebno važno neposredno pred rok, jer je Odluka o listi poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i proizvodima od naročitog značaja za snabdevanje tržišta izmenjena u avgustu 2026. godine. Za završnu proveru zato treba koristiti njen važeći tekst, a ne raniju internu listu proizvoda koja možda više nije aktuelna.
Pored kategorije proizvoda i odnosa kupac–snabdevač, kod procene nepoštenih trgovačkih praksi treba proveriti i pitanje značajne pregovaračke moći kupca, uključujući relevantne pragove godišnjeg prihoda i druge okolnosti koje mogu biti od značaja.
Kompanije bi za odnose koje smatraju van obuhvata trebalo da imaju makar kratak dokumentovan pravni i činjenični osnov za takav zaključak.
Za detaljniji pregled primene Zakona i njegovog obuhvata, pogledajte naš raniji tekst.
Zakon pravi jasnu razliku između praksi sa crne i sive liste.
Prakse sa crne liste iz člana 6. uvek su zabranjene, bez obzira na dogovor stranaka, okolnosti konkretnog slučaja ili postojanje komercijalnog opravdanja. To znači da se problem ne rešava time što je određena klauzula prihvaćena ili potpisana.
Ako je tokom projekta usklađivanja takva praksa identifikovana, završna provera treba da potvrdi ne samo da je sporna ugovorna formulacija promenjena već i da je njena stvarna primena zaustavljena.
To podrazumeva proveru standardnih ugovora, narudžbenica, cenovnika, workflow-a, sistema odobravanja i instrukcija koje koriste komercijalni timovi.
Poseban oprez potreban je ako se ista formulacija ili praksa pojavljuje u više ugovora ili poslovnih jedinica, jer ono što na prvi pogled izgleda kao pojedinačan problem može predstavljati sistemski način poslovanja.
Kod praksi sa sive liste analiza je drugačija. One nisu automatski dopuštene samo zato što nisu apsolutno zabranjene.
Zakon polazi od pretpostavke njihove nepoštenosti ako kupac ne dokaže suprotno, a prakse iz člana 7. moraju biti jasno, nedvosmisleno i unapred pismeno dogovorene između trgovinskih partnera. Standardna klauzula u opštim uslovima ili drugi način jednostranog nametanja nije dovoljan.
Zato završna provera pojedinih naknada, bonusa, promocija ili drugih aranžmana treba da odgovori na nekoliko praktičnih pitanja: šta je konkretno dogovoreno, ko je zahtevao ili inicirao određenu uslugu gde je to relevantno, šta je druga strana stvarno dobila, kako je naknada utvrđena i koji dokumenti potvrđuju ispunjenost zakonskih uslova.
Ako se ključni element određenog aranžmana ne može dokazati, sigurniji pristup je tretirati ga kao otvorenu pravnu rizičnu tačku, a ne polaziti od pretpostavke da je praksa dopuštena.
Više o ovoj razlici možete pročitati u našem detaljnom tekstu o Crnoj i Sivoj listi.
Jedna od najvažnijih praktičnih poruka novog režima jeste da formalno usklađen ugovor ne mora nužno značiti i usklađeno poslovanje.
U završnoj proveri posebnu pažnju treba posvetiti rokovima plaćanja, jednostranim izmenama uslova, rabatima i bonusima, naknadama za ulistavanje i administrativne usluge, promocijama, povratu robe, skladištenju i drugim logističkim naknadama, reklamacijama potrošača, kontroli kvaliteta i mehanizmima za određivanje ili promenu cena.
Međutim, provera ne treba da se završi čitanjem klauzule.
Ugovornu dokumentaciju treba uporediti sa fakturama, narudžbenicama, odobrenjima, cenovnicima, elektronskom komunikacijom i stvarnim načinom na koji komercijalni i finansijski timovi sprovode dogovor.
U praksi, regulatorni rizik često nastaje upravo u prostoru između formalno napisanog pravila i načina na koji se ono primenjuje.
Ako se projekat usklađivanja završava neposredno pred rok, nije dovoljno da pravni tim zna koje su promene uvedene.
Pravila moraju biti razumljiva svim funkcijama koje mogu da predlože, pregovaraju, odobre, fakturišu ili primene određeni komercijalni uslov.
Privremeno interno uputstvo može biti naročito korisno ako jasno odvaja:
Takvo uputstvo ne zamenjuje trajnu proceduru, ali može sprečiti da se neposredno nakon završetka projekta ponovo uvede praksa koja je upravo identifikovana kao zabranjena ili rizična.
Realno je da kod velikih sistema i složenih ugovornih mreža pojedina pitanja mogu ostati otvorena i pred sam 1. septembar.
U tom slučaju, za svaku tačku treba jasno odrediti odgovorno lice, nivo rizika, sledeći korak, rok za zatvaranje i dokaz kojim će se potvrditi da je problem zaista rešen.
Međutim, važno je razlikovati plan sanacije od same usklađenosti.
Činjenica da je kompanija odredila odgovorno lice i interni rok posle 1. septembra ne otklanja pravni rizik ako se sporna praksa u međuvremenu nastavlja.
Za svaku materijalnu otvorenu tačku zato treba doneti jasnu pravnu i operativnu odluku: da li određena praksa može da se nastavi, da li je potrebno njeno privremeno zaustavljanje ili koje druge kontrole moraju odmah da se uvedu.
Poslednji korak nije samo pitanje uredne administracije.
Kompanija bi trebalo da bude u stanju da naknadno rekonstruiše šta je provereno, ko je doneo odluku, kada je određena izmena sprovedena i na osnovu kojih podataka.
To podrazumeva čuvanje relevantnih verzija ugovora i obrazaca, pravnih odobrenja, internih instrukcija, ključne komunikacije i evidencije otvorenih i zatvorenih pitanja.
Dokumentovana usklađenost omogućava upravi da razume preostali rizik i da pokaže kako je kompanija reagovala kada je određeni problem identifikovan.
Rok za usklađivanje nije „safe harbour“ period nakon kojeg je dovoljno pokazati da je projekat i dalje u toku.
Ako materijalno pitanje ostane otvoreno, fokus treba staviti na pravne posledice nastavka konkretne prakse i na odgovarajuću privremenu meru, a ne samo na administrativni status projekta.
Najrizičnije aranžmane treba rešavati pre daljeg ugovaranja ili primene. Kod ostalih otvorenih tačaka, kompanija treba da ima jasan plan. On treba da uključuje odgovornost, dokumentovanu procenu rizika i dokaz da se korektivne mere zaista sprovode.
Pre isteka roka, uprava i relevantni timovi bi trebalo da mogu jasno da odgovore na sledeće:
Kontrolnu listu možete preuzeti ovde.
Gecić Law savetuje klijente u vezi sa primenom Zakona o trgovačkim praksama, uključujući analizu obuhvata, pregled ugovora i poslovnih procesa, procenu pojedinačnih naknada i komercijalnih aranžmana, izradu internih smernica i podršku pri završnoj proveri usklađenosti.
Naš tim je dostupan za ciljanu pravnu analizu i podršku u određivanju prioriteta i narednih koraka.
Pravni osnov: Zakon o trgovačkim praksama za određene vrste proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 35/2026); Odluka o listi poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i proizvodima od naročitog značaja za snabdevanje tržišta („Službeni glasnik RS“, br. 51/2026 i 73/2026); Uputstvo kojim se bliže uređuju nepoštene trgovačke prakse („Službeni glasnik RS“, br. 57/2026 i 66/2026 – ispr.).
Ovaj tekst je pripremljen u informativne svrhe i ne predstavlja pravni savet.
