20 авг, 2018

Direktiva za snažnije institucije zaštite konkurencije u EU

Evropska komisija („Komisija“) je 30. maja 2018. godine objavila da je postignut sporazum između Evropskog parlamenta i Saveta u pogledu nove Direktive koja ima za cilj da upotpuni nekadašnju Direktivu 1/2003 i omogući nacionalnim telima za zaštitu konkurencije zemalja članica EU da efikasnije primenjuju propise o zaštiti konkurencije unutar EU.

Nova direktiva, predložena pod nazivom „Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta kojom se omogućava nacionalnim telima za zaštitu konkurencije država članica efikasnije sprovođenje propisa i osigurava pravilno funkcionisanja unutrašnjeg tržišta“ („Direktiva“), rezultat je konsenzusa dobijenog nakon brojnih konsultacija među relevantnim akterima iz akademskih, poslovnih i industrijskih krugova, kao i pravne struke i vlasti. Direktiva trenutno čeka na potvrdu od strane Parlamenta EU i Komisije, koja se očekuje tokom ove godinu.

Veća ovlašćenja nacionalnih tela za zaštitu konkurencije

Direktiva obuhvata detaljan skup mera i instrumenata kojima se daju veća ovlašćenja nacionalnim telima za zaštitu konkurencije u cilju efikasnije zaštite konkurencije na lokalnim tržištima. Rezultati koji proizlaze iz primene Direktive 1/2003 pokazali su da je međusobno usklađivanje nacionalnih sistema preduslov za efikasniju primenu propisa od strane nacionalnih tela za zaštitu konkurencije. Između ostalog, zauzet je stav da nacionalna tela za zaštitu konkurencije moraju biti nezavisna i oslobođena bilo kakvih uticaja u svom radu, te da moraju raspolagati odgovarajućim ljudskim, finansijskim i tehničkim resursima. Navedeno je od posebnog značaja za međusobnu saradnju nacionalnih tela za zaštitu konkurencije, posebno u slučajevima koji su predmet odlučivanja u nekoliko jurisdikcija. U cilju lakšeg usklađivanja, posebna pažnja posvećena je prekidu roka zastarelosti u jednoj državi članici za vreme trajanja postupaka u drugoj državi članici ili pred Komisijom povodom iste upravne stvari.

Direktiva je postavila minimalne standarde za efikasan rad i odlučivanje tela za zaštitu konkurencije, uključujući efektivne sankcije za neispunjavanje obaveza. Takođe, navedena Direktiva je uspostavila daleko koherentniji pristup u oblasti programa ublažavanja ili oslobađanja od mera zaštite konkurencije.

Pored toga, praksa je potvrdila da su učesnici na tržištu, zbog različitih zakonodavnih sistema u zemljama članicama, mogli izbeći odgovornost za povredu pravila o zaštiti konkurencije. Naime, ukoliko u određenoj državi članici nije propisana nikakva odgovornost za pravne sledbenike učesnika na tržištu koji je povredio pravila o zaštiti konkurencije, isti bi mogli putem spajanja ili restrukturisanja, izbeći pravne posledice navedene povrede. Stoga, Direktiva propisuje obavezu država članica da se sva pravna lica povezana sa jednim društvom smatraju solidarno odgovornim za povredu pravila konkurencije. Pored toga, potrebno je odrediti maksimalan iznos novčane kazne, ne manji od 10% ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog na svetskom tržištu, u odnosu na težinu i trajanje takve povrede.

Balans između većih ovlašćenja i zaštite osnovnih prava

Poštovanje osnovnih prava učesnika na tržištu jedan je od najvažnijih zaključaka predmetne Direktive. Jasni zahtevi advokata EU, poslovnih udruženja i privrednih društava usmereni su na neophodnost uvođenja većih procesnih garancija, a u cilju postojanja balansa u odnosu na nova ovlašćenja tela za zaštitu konkurencije. Slične primedbe nedavno su iznete i od strane udruženja privrednika u Srbiji, kako je ranije navedeno u našim publikacijama. Navedene mere zaštite moraju barem zadovoljiti standarde Povelje o osnovnim pravima Evropske unije, kao i poštovanje osnovnih načela prava EU. Mere zaštite obuhvataju pravo na odbranu i pravo na delotvoran pravni lek. Štaviše, Biznis Evropa (eng. Business Europe), organizacija koju čine kompanije širom EU, naglasila je da Direktiva, iako vrlo detaljna u pogledu jačanja ovlašćenja nacionalnih tela za zaštitu konkurencije, ostaje nedorečena kada se radi o odgovarajućim zaštitnim sredstvima, koja nisu detaljno definisana. Stoga, Biznis Evropa je pozvala nacionalna tela za zaštitu konkurencije da primene principe uvedene Obaveštenjem Komisije  o najboljim praksama prilikom sprovođenja postupka, a u vezi sa članovima 101 i 102 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, kako bi bilo zagarantovano ne samo poštovanje minimalnih prava na odbranu, već i svih procesnih garancija.

Najava promena: novi Zakon o zaštiti konkurenciji u Srbiji?

Vetar duva u različitim pravcima u Srbiji i EU – dok EU pokušava da proširi ovlašćenja nacionalnih tela za zaštitu konkurencije država članica i obezbedi efikasnije mere zaštite, važeći Zakon o zaštiti konkurencije u Srbiji („ZZK„) ne obezbeđuje takvu vrstu balansa. Iako Direktiva uvodi odgovarajuće zaštitne mere, uključujući poštovanje prava na odbranu i prava na delotvoran pravni lek, a u skladu sa opštim principima prava EU i Povelje o osnovnim pravima Evropske unije, slučaj Srbije je drugačiji.

Ovo pitanje je glavna tema tekućih debata u vezi sa izradom novog Zakona o zaštiti konkurencije („Nacrt ZZK“). S obzirom na to da je Srbija trenutno u procesu poboljšanja pravnog okvira za zaštitu konkurencije, može se sa sigurnošću očekivati da neke od promena predviđene Direktivom budu unete i u konačnu verziju Nacrta ZZK.

Teškoće sa kojima se suočavaju učesnici na tržištu u Srbiji u pogledu sprovođenja ZZK su brojne i u većini slučajeva se odnose na kršenje prava zagarantovanih Ustavom Srbije i važećim međunarodnim propisima.

Za razliku od ZZK, u brojnim evropskim i van evropskim zemljama, istražna i funkcija odlučivanja u oblasti prava konkurencije su jasno razdvojena i podeljene među različitim organima vlasti. Tako su, između ostalog, u Austriji (po ugledu na koju je uređen upravni postupak u Srbiji), istražna ovlašćenja poverena upravnim organima, dok je donošenje odluka, izricanje novčanih kazni i njihovo izvršenje u isključivoj nadležnosti sudova. Takve zakonske odredbe garantuju nepristrasnu primenu propisa i obezbeđuju efikasnu zaštitu prava stranaka u sporu.

Pored toga, u Srbiji se usmena rasprava može održati ukoliko je to korisno za razjašnjenje predmetnog pitanja, ali održavanje rasprave nije obavezno čak ni u najtežim slučajevima kartelskog udruživanja. Ovakva odredba jasno odstupa od ustaljene prakse EU, koja je nedavno potvrđena od strane Evropskog suda pravde[1] i u skladu sa kojom se strankama, kojima je upućeno obaveštenje o bitnim činjenicama i dokazima na kojima će odluka biti zasnovana, mora dati mogućnost da se o navedenim činjenicama i dokazima izjasne na usmenoj raspravi.

Štaviše, nedostatak kriterijuma i preciznih pravila koja se odnose na sprovođenje „nenajavljenih uviđaja” od strane Komisije za zaštitu konkurencije pokazalo se kao problematično za učesnike na tržištu u Srbiji, te isti moraju biti rešeni Nacrtom zakona. Pored toga, nepostojanje zaštitnih mera u pogledu sprovođenja krivičnog postupka, paralelno ili nakon okončanja postupka zaštite konkurencije u kojem mogu biti izrečene najteže kazne, jasno pokazuje mnogobrojne nedostatke ZZK. S tim u vezi, kako je nedavno istaknuto u nizu Inicijativa za ocenu ustavnosti ZZK, Komisija za zaštitu konkurencije je na granici (zlo)upotrebe ovlašćenja koja su joj data.

Ostaje nam da se nadamo da će Direktiva pozitivno uticati na predstojeći rad na Nacrtu zakona, stvaranjem povoljnijeg i pravno sigurnijeg okruženja, ne samo za razvoj prava konkurencije u Srbiji, već i za unapređivanje zagarantovanih prava svih učesnika na tržištu.

Ovaj članak je prethodno objavljen od strane Thomson Reuters/Practical Law i uz dozvolu izdavača je dostupan i na našem sajtu.

[1] Četiri presude Evropskog suda pravde od 12. septembra 2017. godine: predmet C 85/15P Feralpi Holding v Commission, § 43-46; predmeti C 86/15P and 87/15P Ferriera Valsabbia SpA and others v Commission, § 46-49; predmet C 88/15P Ferriera Nord SpA v Commission, § 51-55 i predmet C 89/15P Riva Fire SpA v Commission, § 44-49.